Srpski književni glasnik

74 СРпСКИ КЊИЖЕВНИ ГлаСНИК.

примитивним средствима, својственим ниској култури, чији су плод и саме те националне особине. „Без оне грубе психологије, без оних етичких и естетичких слобода, које граниче са вулгарношћу, а често допиру и до цинизма,... он не би био веран стварности, бар не би изражавао ту стварност тако да натера живога Бај Гања да се позна и да осети одвратност према себи“.

Као друштвени тип, Алеков Бај Гању је оличење свега што је ружно, грубо саможиво, ниско, безочно, преступно и несавесно у бугарском приватном и друштвено-политичком животу; то је име које се даје свакоме чија је морална сиротиња једина снага за напредовање у друштву.

Трећу фазу Алековог књижевног развића представљају његови политички фељтони, у које је излио своја социална осећања, и који су „дивно привиђење изаткано од смеја, бола, ироније, хумора, сарказма, заносне поезије“. 1894 године, на изборима за народне посланике, „Алеко се први пут нађе лице у лице са живим Бај Гањом, и увиде да његов стари пријатељ Гању Балкански није онакав како га је он дотада замишљао: само неурачуњив политички хамелеон, глуп и смешан простак, лишен осећања части и личног достојанства, но један до костију покварен створ, способан за сваки преступ и сваку нискост. И обузе га онај велики национални срам, и испуни га онај божански гнев који слабу човечју природу напаја светим духом и претвара је у оруђе за велике подвиге“. Алеко ретко шиба и изобличава, никад не прибегава патосу; све чега се дотакне он прелива својим смејом и прави га смешним или жалосним. Његове фељтоне одликују боемска безбрижност, незлобива шала и иронија, искреност, неизвештаченост, срдачна топлина и Алековска гордост, а најбитнија им је особина иронија. Хумор се у њега тек био почео јављати. Прекинут у своме развоју, Алеко није стигао да се изради, али галерији портрета које је он створио, за десет година од његове смрти, није додана ни једна силуета.