Srpski književni glasnik

82 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Чух и Катицу где рече: — А какав младић! Нема га лепшег у Трновици! Најпосле посадисмо шумара и Носоња настави:

— Наравно, вама је неко препоручио ово предузеће младе удовице, г-ђе Тереске. Добро сте упућени, ја вам јамчим! Јело је изврсно, госпођа је врло љубазна, Ката је врло вредна, — све то за осамнаест форината месечно!

Тереска додаде:

— Ако г. шумар жели, може од вечерас почети!

Носоња ће даље:

— Ја мислим, да може одмах, јер пошто је г. Рајић ручао, доиста ће радо попити кафу, — али од ваше руке!

Рајића обли румен и рече: Хоћу! Хвала!

— Весело се живи у Трновици! настави Пуљај.. Ваш претходник и умро је од весеља, — уз пиће, разуме се. Оставио је спомен, — неколико десетина јектичавих борића, иначе главице по околини зебу ћелаве, као што су и биле! Изгледа да нема помоћи нашим брдима!

Го не само жацну, него баш увреди младог шумара, те, сав зајапурен, поче распредати теорије о гајењу шуме, доказивати о правим чудима рационалног рада у томе... Као сви бојажљиви људи, био је неисцрпан кад се дочепа предмета, у коме се не може замерити.

Тако ручасмо тога дана, највише у разговору са новим абонентом, док не дође Бупан. А чим Бупан виде Рајића, провиде га скроз, те га поче обавијати неизмерном мрежом своје љубазности. После неколико минута, чусмо познати узвик:

— Гле, ја заборавио дуван!

И одзив на то:

— Молим, г. управниче, учините ми част!

Нови познаници почеше шаптати и као да свом душом прионуше један уз другога. Свакога тренутка чусмо смех и узвике: „Драги, млади господине!“ „Молим, господине управниче!...“ Одједном Бупан викну: