Srpski književni glasnik

Злочин СиИилвВЕеЕСТРА БОНАРА. 91

Може изгледати чудно да је једно лице високо колико боца и које би ишчезло у џепу од мога реденгота, кад не би било неучтиво метути га у њ, давало баш појам о величини. Али је у сразмерама госпе што је седела на Нирнбершкој Кроници било неке тако поносите виткости, тако величанствене складности, њено држање било је у исти мах тако неусиљено и тако отмено, да ми се учинила великом. Ма да би моја мастионица, коју је она посматрала с подсмешљивом пажњом као да је могла унапред прочитати све речи које су имале да изиђу из ње на врху мога пера, била за њу дубок басен где би замрчила до подвезице своје чарапе од ружичасте свиле са златним крајевима, она је била велика, кажем вам, и улевала је дивљење са својим . веселим расположењем“

Њена одећа, подешена према њену лику, била је ванредно раскошна; она се састојала из једне хаљине извезене златом и сребром и из једног огртача од отворено-црвене кадиве, постављеног танким сурим крзном. На глави је имала неку конђу с два трвеља, коју су чиста бисерна зрна чинила јасном и светлом као млад месец. У својој белој ручици држала је један штапић који је тим више привукао моју пажњу што су ме моја археолошка испитивања приправила да разазнајем с извесном сигурношћу знаке одличија по којима се распознају важне легендарне и историјске личности. То знање било ми је корисно у овој прилици. Промотрио сам штапић, и видео сам да је био сасечен од једне танке лескове гране. То је, рекох у себи, вилински штапић; према томе, госпа која га држи јесте вила. "

Срећан што знам ко је личност с којом сам имао посла, ја покушах да скупим своје мисли да би је с поштовањем поздравио. Осетио бих био извесно задовољство признајем, да јој учено беседим о улози њених друга, како у саксонском и германском стаблу, тако и на латинском Западу. Таква расправа била је у мојим очима оштроуман начин да се захвалим овој госпи што се појавила једноме староме научењаку, противно сталноме