Srpski književni glasnik

и а ИЕ У У А сто, сија орка с ЈИ ЖИВИ ја ЈИ

АЈА ГМ АНИ

92 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. обичају њој равних да излазе само пред наивну децу и необразоване сељаке.

И ако су виле, оне нису зато мање жене, говорио сам у себи, и пошто је госпођа Рекамје, као што сам слушао од Ј. Ј. Ампера, рачунала у нешто утисак који је чинила њена лепота на мале димничаре, натприродна госпа што је седела на Нирнбершкој Кроници биће без сумње поласкана да чује једнога научника где учено говори о њој као о каквом старинском новцу, печату, копчи или котуру за рачунање. Али ово предузеће, које је тешко падало мојој срамежљивости, постаде ми збиља немогуће кад видех како госпа на Кроници вади брзо из једне торбе коју је носила о бедрима лешнике ситније него што сам их икад видео, како их крца зубима и баца ми љуске у лице, док је језгру грицкала с озбиљношћу детета које сиса.

У такој прилици, ја учиних оно што је захтевало достојанство науке, ја остадох ћутећи. Али како су ме љуске непријатно голицале, ја принесох руку носу и утврдих тада, на своје велико изненађење, да су моје наочаре опкорачивале његов врх и да сам ја гледао госпу не кроз стакло, но преко њих, ствар неразумљива, пошто моје очи, покварене над старим текстовима, не разликују без наочара дињу од боце, које се налазе и једна и друга под мојим носом.

Тај нос, значајан са своје обимности, свога облика и своје боје, привуче оправдано пажњу вилину, јер она дохвати моје гушчије перо, које се дизало као перјаница изнад мастионице, и стаде његовим перцима да ми превлачи преко носа. Ја сам имао покаткад, у друштву, прилике да будем предмет невиних враголија младих девојака, које су ми, узимајући и мене у своје игре, пружале свој образ да га пољубим кроз наслон од сто- | лице или су ме позивале да угасим свећу коју би наје-. данпут дигле докле мој дах није могао допрети. Али дотада ни једна личност женскога пола није ме подвргла тако фамилијарним ћудима да ми голица ноздрве пер-