Srpski književni glasnik

RO NO IPA АЕ АВИИ АИ a

+

Злочин CHMBECTPA BOHAPA. 95

цима мога сопственога пера. Ја се сетих срећом једне изреке свога покојнога деде, који је имао обичај да каже да је све допуштено дамама и да је све што долази од њих благонаклоност и милошта. Ја примих дакле као благонаклоност и милошту љуске од лешника и перца од мога пера, и покушах да се насмешим. Шта више, ја узех реч: :

— Госпођо, рекох ја учтиво и достојанствено, ви указујете част својом посетом не једном балавцу ни простаку, већ напротив једном библиотекару који је доста срећан да вас познаје и који зна да сте ви некад мрсили у јаслима кобилину гриву, пили млеко из запенушених карлица, завлачили семе од шипурка у леђа баба, распршавали варнице са огњишта под носом честитих људи, и, да све кажем, уносили неред и веселост у кућу. Осим тога, ви можете да се хвалите да сте, вечером у шумама, припадали не може бити боље закаснеле парове. Али ја сам држао да сте ви за увек ишчезли бар од пре _три века. Је ли могуће, госпођо, да вас човек види у ово доба железница и телеграфаг Моја вратарка, која је била дојкиња у своје време, не зна шта сте ви радили, а мој мали сусед, коме његова дадиља још брише нос, тврди да ви не постојите.

— Шта ви о том кажете узвикну она сребрнастим гласом, наместивши се поносито у свом малом краљевском стасу и шибајући као какав легендаран крилати коњ полеђину Нирнбершке Кронике.

— Не знам, одговорих јој ја, трљајући очи.

Тај одговор, прожет једним дубоко научним скептицизмом, учини на моју сабеседницу најбеднији утисак.

— Господине Силвестре Бонаре, рече ми она, ви сте само један ситничар. Ја сам увек у то сумњала. Најмањи међу шврћама који иду путем с пешкиром од кошуље на својим прорезаним панталоницама познаје ме боље него ли сви људи у наочарима ваших Института и ваших Академија. Знати није ништа, замишљати је све. Само оно постоји што човек у машти замишља. Ја сам