Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

„ЕНЕЈИДА“ У СРПСКОМ ПРЕВОДУ Г. Николе ВуЛИЋА. !

Кад преводилац овог чувеног умотвора не би имао никакве друге заслуге, он има свакако ту заслугу, што је знао да одоли напасти неблагодарног превођења у стихове, и што је нашао за добро да нам Енејиду преведе у прозу. И, лоиста, по мојем мишљењу, ни релативно најбољи стиховни превод не може“ никад да очува унутрашњи карактер и праву физиогномију страног пјесника, нити је у стању да у нама изазове оне исте умне представе, што би их изазвао оригинал. Вјешт стихотворац може да у једнаком размјеру сазда ритам и идеје дотичнога писца, али оно што сачињава боју, интимну музику, поетски стил једнога писца, све то мора да се добрим дијелом изгуби прелазећи из једнога у други стиховни језик. Чувена сколастичка ријеч Оџо дишш faciunt idem, поп е5Г (дет налази, ако икада, у овом случају своје потпуно оправдање. Превод прозни нема друге амбиције него да очува, колико је могуће, опћу интонацију и да јасно прикаже пјесникове мисли; превод стиховни тежи,

напротив, да нам репродукује и саму форму, хоће рећи:

пјесничку одору изворних мисли; и у томе је највећа опасност за вјерност превођења.

1 Енејида Публија Вергилија Марона, епски спев. С латинекога превео Ог. Н. Вулић. 1. део. Београд, штампарија Д. Димитријевића. 1907. (Књига 110 Српске Књижевне Задруге).

зе ДИ

AMI. 0 a

|T