Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 51

Стога је, понављам, Г. Ог. Н. Вулић добро учинио, што је ту основну тешкоћу увидио, те свог автора превео у прозу.

Но и превођење у прозу има своје захтјеве. Према каквоћи дјела што се хоће да преведе, треба писац да удеси и свој списатељски алат; он треба, наиме, да у свој посао унесе ону стилистичку извјеџбаност, или боље виртоузност, што је захтјева ситуација. Преводити пјесничка дјела сухопарним и безбојним језиком и стилом једне научне расправе; не водити, при превођењу, никаква рачуна о рељеву и колориту, и имати пред очима само обрисе и контуре изворне перијодације; то је, дабогме, једна велика мана. У том случају — па се радило о Вергилију или Ариосту, о Сервантесу или Шекспиру — није претјерано казити, да ми те писце нећемо никада добро упознати, ако их будемо читали само у преводима.

Што се специјално тиче поезије латинске, њу је уопће, а Вергилијеву епску поезију напосе, врло мучно преводити; нарочито је тешко“ на туђи језик пренијети мајестетичност неких локуција и које и данас, након давне пропасти латинског свијета, свједоче о његовој сили и отмјености. Неке су Вергилијеве реченице, па и поједине ријечи, налик на четвртасте коцке, истесане из станца камена, које се не могу, у преводу, замијенити простим. опекама. Напуштајући метафору, — рекло би се да је у том језику све мушко и грандиозно, и зато није доста да је преводилац вјешт латинском језику и синтакси, него је потребно да појединим ријечима и обртима зна схватити смисао и замашај, и да је свему томе кадар дати израза и рељева на свом рођеном језику. Да је српски преводилац имао прва својства, ја сам о томе потпуно увјерен; али да је сваки пут погодио право значење, не бих могао казати.

Прегледајући летимице ових првих шест пјевања Г. Вулићева превода и тражећи у њима она прослављена мјеста, која су сваком образованијем књижевнику позната, ја сам много чешће остајао разочаран, него ли сам прилике имао да се дивим његову преводу. У опће говорећи,

4%