Srpski književni glasnik

58 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

чима, на којој се истеже један суров пијанички тип одвратна лица, и око постеље један дар-мар од свега и свачега, почев од корита и корпе с прљавим рубљем и коњских амова и конопаца што висе о диреку, до прљавих чизама крај постеље, и посуђа, одела и кочијашке опреме, разбацане по свима угловима и зидовима. Чин почиње суровом и вулгарном грдњом једног кочијашапијанице и једне праље. У целој тој несразмерно дуго развијеној епизоди, тек у двема трима реченицама дознајемо ми да у ћумезу који је уз ову кошару станује од пре десет дана Олга Алексићева, да се доселила. без икаквих ствари, да је за ових десет дана једва дваред или триред окусила који залогај, и да осамљена у својој соби непрестано плаче. Независно од главних догађа а у драми, и, не штедећи нестрпљивост публике у последњем чину, писац развија ову слику беде и ругобе материјалне и моралне, да пооштри песимистичко расположење, да јаче осенчи меланхоличну слику последњег станишта своје очајне јунакиње.

Објашњење је можда у самоме младоме писцу. Ма колико да се у драми кроз цела прва два чина чувало од романтичних сентименталности и стално истицала зрела трезвеност и морална снага као основни тон и дела и карактера главне личности, у целој тој привидној душевној равнотежи осећала се извесна наивност и чедност, неприпремна за тежа искушења стварности. · Идеалисани тип главне јунакиње, у којој су се стекле у најлепшој хармонији све врлине духа и срца, толико је уздигнут и толико обележен чистим и правим линијама, да писац није могао наћи разрешења до у једном фаталном слому. Исто као у оног поете који је одговорио на замерке због гомиле лешева на крају своје трагедије „Моји се јунаци ломе али не савијају“, и идеална јунакиња у „Голготи“ је од те несавитљиве грађе за какво бедно помирење са животом. Сва слабост коју она себи допушта, то је меланхолија једне осетљиве душе, разочаране и отроване, којој сваки нови додир са светом позлеђује ране. Та