Srpski književni glasnik

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД. 59

очајна меланхолија и непомирљиви песимизам једне наивне душе пред првим свирепостима живота, надахнули су писца идејом да за трагични крај своје јунакиње потражи што романтичнију позорницу.

Од свога доласка у ову јазбину Олга је већ решена на самоубиство. Кад још дође професор Протић с писмом неверног заручника, та је одлука непоколебљива. Ни утехе, ни савети, ни храбрења не помажу више. Чак ни завидна понуда новог просиоца — професор Протић воли је и тражи јој руку — не могу је поколебати. Она је сита свега. После разочарања у својој великој и истинској љубави, која ни у овом горком часу још није угашена, какве вере и каквог поуздања може она оснивати у понуди једног племенитог човека који сам можда није

свестан колико је у тој симпатији истинске љубави и

колико сажаљења према једној несрећници 2 Најзад, она је неспособна да више воли, и више још, без храбрости да заметне нову борбу са светом, са светом који ће је дочекати непријатељски, са сажаљењем, с подсмехом. Али је главни разлог, разуме се, онај апстрактни идеолошки песимизам пишчев, који лебди и решава над овим чином као над целим комадом. Олга је „убеђена у то да нема ништа да изгуби, јер живот у оваквом друштву какво је данас могу само кратковиди људи звати срећом, и налазити у њему задовољства“.

На крају једне болне и очајничке исповести, у којој

Олга шаље свој последњи поздрав и опроштај неверном

драгану, сломљена узбуђењем, дрхтећи и посрђући, несрећна девојка баци се на сто, гушећи се у сузама и јецању. Један тренутак доцније, по одласку професора Протића који се нечујно повуче пред овом језовитом сценом, у мрачну собу у коју једва продире нешто бледе вечерње уличне светлости и пијанична песма из оближње кафане, наилази Жарко Алексић. Лакомислен и безбрижан и сада, он који је можда узрок свему овом. злу, који је с оноликом грешном себичношћу искупљивао своја ништавна задовољства несрећом све породице, Жарко