Srpski književni glasnik

60 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Алексић свраћа да каже сестри своје немарно збогом. После свега, он је ипак добио место у неком новчаном заводу у унутрашњости јер „он — мора живети“. Овај последњи сусрет Олгин са овим окорелим грешником, несвесним и неосетљивим и у овом тренутку према злу које је око њега, последњи је подстрек њеном очајном решењу. Ван себе од бола и очајања, она прво полети на врата за братом, али се одмах тргне. И, док улицом испод њених прозора пролази једна пијаничка гомила уз раскалашну песму Цигана, дршћући од узбуђања и страха, у једном очајном и манитом тренутку бола, она за један часак укочи свој унезверени поглед у гомилу конопаца што виси о диреку, затим једним дрхтећим и грозничавим покретом отргне конопац и одјури у своју собу. Један потмули бат столице и — свршено је.

Као што видите овај романтични трећи чин је рђав, а и прва два нису без наивности, и у идејама и у обележавању личности и у решавању ситуација у неким тренутцима. Али све то није пореметило у суштини добру основу овог комада. Јер, прво, поред свих наивности и романтичности у појединостима, ако се може рећи да се догађаји ове драме могу природније догађати у нешто другчијим околностима и другчије мотивисани, не може се рећи да у „Голготи“ има чега што се није могло догодити. Основа комада здрава је и реална. Друго, и поред тог издвојеног трећег чина, комад представља округлу целину, и укупно и у чиновима.

И ако у овом првом покушају младога писца нећете наћи снажни и верни рељеф београдског живота — кога још нема ни наша друштвена драма ни наш друштвени роман — у мало скромнијим и сувљим потезима често има скица које га прилично обележавају, или каткад и погађају. Породица Алексићивих, са својим домаћем животом својим односима, васпитањем, бригама и невољама, у главном је кроја нашег живота. Газда Трајко Ташевић, Ђока фијакерист и његова жена Ката, без извесних претераних појединости на које је писца навео његов наиван песи-