Srpski književni glasnik

Na. Ia

Позоришни ПРЕГЛЕД. 61 мизам, скоро су типови београдски. Што се тиче пан-: сиона у кући Г-ђе Алексићке у другом чину, он је мало позајмљеног и алватнијег кроја, али су његове карикатуре бар прилично занимљиве. И сујетни сликар без дара Жуткић, и досадна класна учитељица Костићева, и луткасти чиновник новчаног завода Ђурић, и, најзад, и конвенционални резонер професор Протић (неизбежни тумач пишчев у сентименталним драмама ове врсте): сви су они занимљиви, у појединим тренутцима чак живописно и духовито обележени, а сви скупа оживљују цео овај други чин који без тога добром половином својом тапка у месту.

Већини тих епизодних личности може се пребацити да су непотребне и без велике везе са главним током драме, али ниједна од њих није равнодушна и без значаја за тон и тенденцију комада. Све оне — као у примитивној комедији — представљају поједине моралне апстракције (празну таштину, себичност, лицемерство, празноглавост, ситнину духа и срца, неуглачану човечју животињу), или контрастима јаче истичу поједине тренутке, идеалисани карактер јунакиње комада, и највише, разуме се, њено и пишчево бедно мишљење о свету. Кад се има ово на уму, тачније ће се објаснити многе омашке и претераности у „Голготи“, које већим делом долазе од наивне сентималне филозофије једног младог човека но од ауторских слабости опажања и сликања.

Техником драме овај почетник располаже поузданије но многи његови искусни претходници. Први чин у томе погледу скоро је за углед, својом округлином, складним и природним развијањем "сцена, и вештином у рељефном истицању сваке сцене, сваког изласка, сваке реченице. Најзад, уз течно и лако развијање сцена, писац „Голготе“ уме да експлоатише сваку појединост, уме да рукује оном масом — каткад конвенционалних, али често врло успешних — ситних ефеката, који здружени праве једну сцену упечатљивом и узбудљивом. Он уме да нађе ефектне завршетке свакоме чину. Таквом једном поентом завршен је и комад, чији симболични наслов долази од