Srpski književni glasnik

УмЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 65

свој „реп“. Ове две звезде дуго времена су биле најсветлије у музичком свету, и све је клечало пред њима. Али горе у Норвешкој беху се заверила два млада човека против утицаја ових свемоћника. Григ је дошао до свести о својој снази, да је довољно јак да бар у својој отаџбини може сузбити утицај Менделсона—Гадеа. И он је пошао на посао с тврдоглавом истрајношћу, мушком снагом и жилавошћу. Своју оригиналну снагу црпао је из најприроднијег извора, из своје отаџбине. Он је захватио у најлепше благо које има један народ, народну песму. Одлична, солидна музичка основа за коју има да заблагодари немачкој школи, била је за његову гениалну, фантастичну природу само база, која од тада није више имала непосредног утицаја на Григове композиције. Св. 6. („Четири Хумореске“) јесте исповест једне чврсте, оригиналне уметничке природе, и у њој нам се први пут јавља права и истинска Григова физиономија. У првој хуморески О-диг он показује своју подругљиву, подсмешљиву страну, али целу ствар не треба узимати тако озбиљно. Басови у квинтама, према завршетку, све су суровији, док нису утукли све у главу. То је једна дивна и врло комична слика. Ове хумореске посвећене су његовом пријатељу Нордраку, што је врло значајно. Кад се пореде са његовим ранијим делима, у хуморескама пада у очи промена у начину писања. Нежна и румена боја: његова лица уступила је своје место мушкој препланулости, а плава таласаста коса која пада по раменима, сада је накострешена и разбарушена.

Године 1863 видимо Грига у Копенхагену код П. Е. Хартмана и Нилса Гадеа, али ипак није био њихов непосредан ученик. Његова једина гласовирска сонета св. 7 посвећена је Гадеу. У њој се Григ сам трудио да компонује у стилу Менделсона-Гадеа, што му је у првом ставу и пошло за руком, али у другом ставу није се више могао да заузда, него је наставио у правом норвешком стилу.

У првој виолинској сонати св. 8 има већ много локалног колорита и неких обрта који су за Грига карак-

„)