Srpski književni glasnik

СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ. 895

чекају фијакер,: или желе отићи мирно пешице кад се опера сврши. При крају, према позоришту, гори свећица, која не светли ни колико док пређете половину пута, али близу врата; — то је више за украс него од користи: гледате је као неповратну звезду најмање величине; она гори — али чини мало добра свету колико знамо.

Враћајући се тим пролазом сагледах, кад се удалих пет шест корака од врата, две госпе где стоје под руку леђима уза зид, и чекају, како ми се учини, фијакер; почем су оне биле ближе вратима, помислих, да имају прече право; с тога се стискох на лакат или нешто више од њих, и мирно заузех свој положај. — Био сам у црном, и једва сам се примећавао.

Госпођа поред мене била је дугачка мршава прилика и могла је имати од прилике тридесет и шест; оној другој истог стаса око четрдесет: ни по каквом знаку на њима није се моглд пресудити ни да су жене ни да су удовице; — изгледало је, да су то две честите сестре весталке, нетакнуте миловањем, неоскврњене нежним поздравом. Могао сам пожелети да их усрећим: — било је суђено да им срећа дође с друге стране.

Неки тихи глас, са добрим склопом реченице и милозвучним падом при њиховом завршетку, замоли сестре за дванаест суа, тако им љубави божје. Учини ми се чудно, што просјак утврђује величину милостиње, и што свота ваља да буде дванаест пута већа него што се обично даје у мраку. Оне обе, изгледа, зачудише се као и ја. — Дванаест суа! рече она. — Комад од дванаест суа! рече друга — и не одговорише ништа.

Сиромашак рече да не зна како би мање затражио од госпођа њиховог положаја; и приклони главу до црне земљице.

Ех! рекоше оне — немамо новаца.

Просјак ућута тренутак два, па понови своје преклињање. ! Кола под најам.