Srpski književni glasnik
896 Српски КЊИижЕВНИ ГЛАСНИК.
— Немојте се, моје лепе младе госпе, оглушити 0 мене. — На реч, честити човече! рече му млађа, немамо ситно. — Онда Господ нека вас благослови, рече сиромашак, и нека умножи оне радости које ви можете учинити другоме на крупно! — Приметих како старија сестра завуче руку у свој џеп. — Да видим, рече она, имам ли један су. Један су! Дајте дванаест, рече молилац; природа је била издашна према вама, будите ви издашни према сиромашку човеку.
— Бих, пријатељу, од свег срца, рече млађа, кад. бих имала.
Милостива лепото, рече он, обраћајући се старијој — од чега је другог до од ваше доброте и душевности ваше сјајно око тако умиљато, те наткриљује и саму зору у овом мрачном пролазу» и чега су ради маркиз де Затегте и његов брат толико помињали вас две пролазећи овуда>
Обе госпе изгледале су јако потресене; и нехотице у исто доба обе завукоше руке у своје џепове, и свака одонуд извади по комад од дванаест суа.
Препирка између њих и сиротог молиоца престаде —- а настави се између њих самих, која ће од њих дати комад од дванаест суа као милостињу; — и на крају распре дадоше обе, а човек оде.
ОДГОНЕТЉАЈ.
ПАРИЗ.
Ја похитах за њиме: то је био онај исти човек коме сам се толико чудио на успеху у тражењу милостиње од жена пред гостионичким вратима; — а сад од једном открих његову тајну, или бар њену основу: — то је било ласкање.
Слатка есенцијо! Како утољујеш жеђ природи! Како су одлучно све њене моћи и све њене слабвсти уза те!
Како се слатко мешаш са крвљу и помажеш јој кроз узине и неравнине до срца!