Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни Гласник.

обрисах опет њене; — и чинећи то осетих тако неописано узбуђење у себе, да га, уверен сам, никаква веза материје и кретања не би могла објаснити.

Поуздано знам да имам душу; нити ме могу икакве књижурине којима су материјалисти окужили свет, убедити 0 противном.

МАРИЈА.

Кад Марија дође мало себи, ја је упитах, да ли се сећа бледог слабуњавог човека који је седео између ње и њене козе пре две године» Она ми рече, да јој је душа била збуњена у то доба, али се опомиње из два разлога: — што је, онако преболна, ипак опазила како је та личност жали; и после, што му је њена коза украла мараму, па ју је она истукла због крађе; — она ју је опрала, рече, у потоку, и носи је од тада свакад у џепу да му је врати за случај да се опет види с њиме, што јој је он, додаде, у пола обећао. Рекавши ми то, она извади мараму из џепа, и даде ми је да је видим, била ју је лепо увила у винов лист, и завезала наоколо лозицом; — кад развих, угледах једно С. повучено у едном крају.

После тога је она, рече ми, одлутала чак до Рима, и обишла цркву Светог Петра један пут — па се вратила; — сама је нашла пута преко Апенина — пропутовала је целу Ломбардију без пара — и преко каменитих путова у Савоји без обуће: — како је то поднела и издржала, не уме ми рећи; — али бог ублажава ветар, рече Марија, ошишаном јагњету.

Ошишано, одиста! и то до голе коже, рекох: и да си у мојој земљи, у којој имам кућицу, узео бих те у њу и заклонио те: јела би од мога хлеба, и пила би из

моје чаше; — био бих љубазан према твоме Силвију; — и у свима твојим бољкама и лутањима тражио бих те и враћао; — кад би сунце зашло, читао бих своје

молитве; па кад бих то свршио, ти би ми одсвирала своју вечерњу песмицу на својој свиралици, а тамјан моје