Srpski književni glasnik

о аа

СентимЕнНтТАЛНО ПУТОВАЊЕ. 903

жртве не би био гдре примљен, што би одлазио небу заједно с оним једног скрханог срца !

Природа се расплину у мени, кад то изустих; а Марија приметивши кад извукох своју мараму, да је сва мокра, те се више не може употребити, навали да је опере у потоку. — А где ћете је осушити, Марија» рекох јој. — Осушићу је на недрима својим, рече она — чиниће ми добро.

А зар вам је срце још топло, Марија2 рекох ја.

Додирнух жицу о којој су висиле све њене бриге: —- она се загледа у мене чежњивим неспокојством; па онда, не рекавши ни речи, узе свиралу и одсвира своју песмицу девици Марији. — Жица коју додирнух, престаде треперити; — за тренутак два Марија се поврати — испусти своју свиралу — и устаде.

Па куда ћете Марија2 — рекох јој. — Она рече, у Мулен. — Хајдемо, рекох, заједно. — Марија ме узе за руку, и попусти узицу псу да би нам могао следовати и тако уђосмо у Мулен.

МАРИЈА.

Мрмув Бо НЕ

И ако мрзим поздрављање на трговима, ипак, кад стигосмо до средине трга, ја се уставих да погледам последњи пут Марију и да јој кажем последњи пут с богом.

Марија, премда не висока, била је раста по лепоти првог реда: — туга јој је превукла поглед нечим што је једва било земаљско; — али женског је било још једнако; —- и толико је много било у њој од свега за чим срце жуди, или за чим на жени замиче око, да, кад би се трагови икад избрисали из њеног мозга, и они Елизини из мога, она би не само јела од мога хлеба и пила из моје чаше, него би Марија лежала на мојим грудима, и била би ми као кћи.

С богом, сиротице злехуда девојко! — Прими зејтин и вино које сажаљење једног сгранца, кога је пут нанео,