Srpski književni glasnik

904 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

сипа на твоје ране; — онај који те је два пут ранио, може ти их једино за свагда исцелити.

ВОЈЕВОММОЈТ5.

Ни о чем другом нисам насликао себи такву веселу милину мојих осећаја, као од тог путовања о берби кроз тај крај француски; али ушавши у њ кроз ову капију туге, моји болови убише ми сваку вољу; у сваком призору весеља гледао сам Марију у позадини, како седи замишљена под својом тополом; и скоро стигох до Лијона, а још нисам могао бацити копрену на њу.

Мила осетљивости! непресахло врело свега драгоценога у нашим радостима, или од вредности у нашој бризи! ти окиваш свога мученика за постељу од сламе —- а ти си то, што га дижеш до неба — вечити изворе наших осећаја — овде ти повлачим траг —- и то је твоје „божансшво шшо се у мени миче“; — не за то, што се у неком суморном и болесном тренутку „моја душа 10влачи у се, и стрепи од уништења!“ — прост блесак речи! — него зато што осећам неке племените радости и племените бриге поврх себе — све проистиче из тебе, велики — велики сензоријуме света! који задрхтиш, чим једна влас са наше главе падне на земљу у најдаљој пустињи твоје творевине. — Понукан тобом, Евгеније развлачи завесе, кад мене спопадне чамотиња — слуша моју причу о знацима, и тужи се на време због слабости својих живаца. Ти дајеш по каткад по део од тога најсуровијем сељаку који пролази најнепроходнијим планинама: — он налази растрзано јагње из туђег крда. У том тренутку га видим, како се наслонио главом на тољагу и са сажаљивом наклоношћу глела на то! — Ох, да сам дошао мало раније! сва му је крв истекла! — и из његовог доброг срца лије крв!

Мир нека је с тобом, племенити пастиру! — Видим те, како одлазиш одатле тужан и жалостан — али ће твоје радости то изједначити; — јер ти је срећна колиба