Srpski književni glasnik

82 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Код вечере стара моли га, да се с чиме заложи сварила му неколико јаја. Али ни мајчине молбе не скло-, нише га. Тек, окусивши, брани се:

— Не могу, мајко, сваки залогај пада ми тешко, као да неко у ме олово трпа...

Бацио се на кревет, раније но обично. Није ни изуо мокре обуће. У кревету сили се да мисли сведе на сутрашњи дан, да премишља, да разложи .. да завири до краја у оно, што га сутра чека, и чини му се, да га то трагање по самоме себи, кријепи, снажи, али залуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне» –—- Чуди се сам себи, па, не средивши праха жељи својих мисли, ухвати га полусан, и заспи.

„У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој бари, усред поља. Газећ преко ње, мало по мало упада у блато и тешко вуче ноге за собом; али сили се и иде напријед, а све више и више запада. И већ једва рздиже ноге и даље пропада; али ипак рекао би снага га не издаје, близу је краја, изићи ће... Кад изненада упаде дубоко у прљаву, каљаву воду... Шаш и некакова сагњила трава, што влагом заудара, испреплела му се између ноге и руку, а већ му је вода до грла... Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрете се газда Јово.

Распружио руке изнад себе, а у свакој руци држи по неколико јаја... У смртоме страху напреже се Раде, да га замоли, да му помогне; али ријечи не може да изговори... Очима упиљио у њ и пружа му руке, да га из баре извуче. Газда прилази ближе, онако тежак, узвртио се, хтјео би да му помогне, али једнако држи руке изнад себе и у рукама су му јаја... Обазире се уоколо, да их негдје положи на сигурно, али никако, да их из руке испусти. А Ради дошло до грла, и гуши се...