Srpski književni glasnik

Педзу пон 83

Напреже сву снагу, да му каже да баци јаја из руку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду...

И у то, тешко дишући, ознојен, пробуди се... иу полусну грчевито ухвати за руку жену, што до њега спаваше.

— Раде, зар си буданг — упита га жена.

— Будан..., е, будан... што»...

Цијеле ноћи већ није заспао посвему од ружнога сна, и премишљајући мало по мало мисли долазе му разабраније, јасније. — Одсјече ми главу! — помисли, и истресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли: — Ићи ћу док сване к газди, молиће га, да паре прими на рачун и да обустави дражбу; није могуће да неће бити мекши, кад види онолики новац... И с том мишљу, тјеши се!... Али за час појави се сумња: — А ако не хтједе>

— Убићу га — помисли. — Да, убићу га! — понови одлучно,... и осјети да му је лакше.

— И право је да погине од туђе руке — оправдава избившу мисао. — Колико је здравих, снажних људи уништио, раскућио, а заштог Бар да му од њихових земаља бјаше потреба. Да их ужива; али што» Никада није ни био на њивама, ливадама... одгојцима... Зар он зна што је земља» Па, по чему да буде земља његова, је ли му дједовина, је ли је својим знојем игда наквасиог

— Ни свога порода нема... Коме ће оставити своје грдно благо, коме подијелити земље2... Зар да све остане ономе копилету2... А ко зна и је ли његово 2

И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто дјетињом кабаницом, како скаче по његовој ораници... ИМ дођу му на памет његова дјеца...

— Али — трже се — о чему ја сада премишљамг И паде му на ум: — Да га убијем, што би тада билог — И на то питање, колеба се у мислима.

— Да га убијем, не би земља пала у његове руке... Паг

— Предаћу се суду, и суд ме неће осудити. Је ли могуће да ме осуде, кад не убивам ради себе, већ да

6