Srpski književni glasnik

би“

м %

НИ ПИ це 85

Устаде, а стара Смиљана пође своме ковчегу и, вративши се, вели Ради:

— Ево ти понеси и ових пет талијера и три здраве плете господару, кажи да га стара поздравља и да ће се Богу молити за душу му, —: и уручи стари новац у синовље руке. И свјетује га:

= Не љути га, синко, мирно с њиме, умекшаће се... није звијер!... А да! — сјети се. — Немај стра, да му дара понесеш;... сувотни смо остали, Раде, као нигда!

Раде се упрти, и, прије но ће из куће изићи, погледа на дјецу, што обгрљени под кабаницом спавају, млађи

је одгрнут. Раде сагне се и с једним крајем кабанице

покри малога Иву, и изиђе. — Са Богом! зажелише жене на одласку.

Раде, гоњен нестрпљивошћу, којој се и сам чудио, није ни обазрио се на нову кућу, ни свратио у млин, већ у хитњи прешао гар и журио се преко поља ка варошу.

Није са ничим на чисту, нема сређених мисли у глави, и, као што је поље јутарњом маглом обавио, онако су и његове мисли магловите, нејасне.

Кад изиђе на цесту, још је узбуђенији, једнако двоуми о ономе што мисли да ће се догодити... и треба да се догоди!... Али што — и никако да себи даде чиста одговора...

Пред варошом стиже комшијска кола, претоварена големим старим бријестом; кола цвиле, ломе се, а волови

једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу с њиме

владати низбрдицом и кола запаше у јаругу. Људи смишљају, што да се уради, муче се и натежу да кола из јаруге на цесту привуку, али никако не могу.

— Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте.

Раде погледа људе као у чуду, баци са себе кабаницу и, угазивши с једном ногом у јаругу, одупре с леђима; људи помогоше и с натегом кола повукоше.

—- Фала ти, Раде! — вели му Анте. — Да не би тебе, никада краја!