Srpski književni glasnik
РА. Д'
Ура
А зУ ни. 87
— То је све што имам! — говори Раде. — Молим
те за остало причекај, прими! не гони ме!... није ти за главу !... —— сасу све наједном, језиво, испрекидано....
Говори, а осјећа у себи да је већ прекасно, и осјећа да се потајана мисао појављује... и пламено чело и слијепе очи обухвата и док допре сажиже... ИМ не згража се и лакше му је...
— Је ли доста»
— Није, брате, ни пет пута оволико.
— Баш није!
— Не!
— Теби није нигда доста! — трже се Раде, и треном истрже нож из корица, за припашајем, поодмакнувши се, замахне свом снагом и рине га газди у прса.
— На! Је ли ти сада доста» — повика, и осјети, како ледено гвожђе, утисну се дубоко у месо, и, закренувши ножем, шкргутну... ;
Газда у одбрану диже руке прама њему, и из нутрине пусти језиви крик... А Раде, држећи го ножу руци, отвори враташца, и, звијерајући очима уоколо, изиђе из дућана.
Иво Ћипико.