Srpski književni glasnik

РА. Д'

Ура

А зУ ни. 87

— То је све што имам! — говори Раде. — Молим

те за остало причекај, прими! не гони ме!... није ти за главу !... —— сасу све наједном, језиво, испрекидано....

Говори, а осјећа у себи да је већ прекасно, и осјећа да се потајана мисао појављује... и пламено чело и слијепе очи обухвата и док допре сажиже... ИМ не згража се и лакше му је...

— Је ли доста»

— Није, брате, ни пет пута оволико.

— Баш није!

— Не!

— Теби није нигда доста! — трже се Раде, и треном истрже нож из корица, за припашајем, поодмакнувши се, замахне свом снагом и рине га газди у прса.

— На! Је ли ти сада доста» — повика, и осјети, како ледено гвожђе, утисну се дубоко у месо, и, закренувши ножем, шкргутну... ;

Газда у одбрану диже руке прама њему, и из нутрине пусти језиви крик... А Раде, држећи го ножу руци, отвори враташца, и, звијерајући очима уоколо, изиђе из дућана.

Иво Ћипико.