Srpski književni glasnik

"ИРА 3. А

; | Н

: ~; :

ПИСМА ИЗ СОЛУНА.

ЧЕТВРТО ПИСМО.

Солун, 17 августа 1908. Мила МОЈА ЛУЈЗА,

Јутром сам обично нестрпљива, и расејана, очекујем да неко куцне и да рекне: Пошта!, а кад, после осам, Јова уђе и учини ми се да ме сажаљиво погледа, ја се растужим: нема ништа ни од кога... Јутрос се обрадовах: јавила си ми се ти, и моја Љуба, и Љубица, и Марица. Све тражите да вам пишем о солунском весељу, нео моме расположењу ! А ја: као да имам двоје очи или две душе, па ми је у Солуну час све лепо, а час ружно; бежала бих у непознати крај неки, међу непознате људе. Али ти ћеш рећи: Добро, добро, то је твоја стара песма, него шта би с Булистан-ханумом.

Ево шта би. Кад се опростих с Џемал-бејовим харемом, ја с Машук-ефендијином мајком кроз некакве улице и многе уличице, преко једне велике пољане, по прашини до чланака, по врућини да се умре..; и замисли, ни ми би тешко нити осећах физичкога умора: тера ме напред нешто из мене саме. Али како ми би, моја Лујза, кад, после толиког хода, стигосмо пред једну црвену вилу, и кад Цариграђанка, мој вођ, залупавши на врата једанпут тихо, двапут јаче, три пут још јаче, како ми би кад се из куће не појави нико! Смрче ми се. „Ах, Мадам, Ђулистан-ханум није код куће: доцкан је, а празник, па зацело изишла да се прошета“.