Srpski književni glasnik

Писма из Солуна. 89

— Па да лупамо још, Ханум, да кажемо слушкињи

да смо долазиле. Лупасмо, али нигде живе душе, пуста кућа, пуст цео овај крај. Мени све теже, жао ми што је не нађох. Цариграђанка виде то па рече да дођем сутра у осам по турски (наше пола три) и да јој кажем ко ме је њој послао. „Је ли љубазна>“ — Не знам, Мадам; ја сам је чула, али је никад нисам видела“. Видесмо једно лепо Туре; ханума га омилова руком па рече: „Душо моја, ти зацело познајеш Ђулистан-хануму >“ — Познајем је, Ханум. И ми седимо у овој кући, горе“. „Е па, чедо, кажи јој кад дође да ју је тражила једна мадам, послали је официри, и да ће јој опет доћи, сутра у осам. Мадам је Срп (Српкиња)“, заврши шапатом, да не бих ја чула; а лепо Туре подиже обрвице, уозбиљи се и отеже: „Ааа! Срп!“ Ја потпуно појмих његову озбиљност, јер се овде сад и ми помињемо. Много захвалих Цариграђанки, па пођох с Туретом, што говори француски као Францушче, преко некакве баштованџинице, за коју ми оно рече да се зове „Тефтердарова Башта“. Каза ми да му је отац виши инжињер, да му је мајка из Смирне, да он учи у француској школи, и изведе ме на друм, код трамваја... А ја, пропустих три трамваја, што јуре муњевитом брзином, загледајући турске жене, које се у гомилама враћаху из шетње; све ми се чинило да ћу у некој познати Ђулистан-хануму! А њену слику имам још како је преда мном поменуше официри: педесетих година, сасвим турске физиономије, и ако говори француски. Али ове што промицаху мимо мене, поздрављајући ме дугим погледима, беху младе, с танким веловима преко великих „бауша“ косе (које не спуштаху на лице ни кад им се ближаше човек), и белих-лепих руку украшених чипкама од кратких рукава блузе, руку без рукавица, те ми се чинило да хоће њиховом лепотом да кокетују... Неке се разговараху и кикотаху, и то ме расвести: ово нису нове: ово су оне, озлоглашене међу Османликама — Донме. И још мало постојах и радознало посматрах те веселе лепе младе жене. истурчене Јеврејке, па врло невесела ухватих трамвај.