Srpski književni glasnik
Писма из Солуна. 91 на интервју; па пошто смо им непознате, оне нас посматрају свака друкчијим очима, по својој интелигенцији и расположењу према нама, па шаљу дописе, у Европу, који нас често задиве. А која не може да уђе у харем, пише онако како је обавештавају вође. Јуче и мени дође једна Енглескиња, и показа ми слике у некаквим америчким новинама. „О, Боже, зар смо то ми2!“ Па каква чудна ношња, костими! Шта све може фантазија !
— Ја, Ханум, нисам дошла да вас интервјуишем. Вас помињу заједно с вашим новим јунацима, и ја... дошла сам да вас видим.
— Ви можете, Мадам, пошто нас познајете. Ја ћу вам одговарати искрено.
— Одакле сте, Ханум>
— Рођена сам у Босни, али ми отац није Босанац, него је био тамо са службом. Кћи сам Теуфик-беја, мајора, који је био дуго у прогонству, па тамо и умро. Одрасла сам у Цариграду, и удала се.
— Француски сте учили код куће2
— У школи. Али ја не говорим течно француски. Ја сам учила на енглеском језику, у Америчкој Школи, у Цариграду; од осме до удаје била сам у интернату; и прва сам Туркиња с дипломом. Отац ми је желео да учим за доктора, али, сиромах, толико у прогонству...
— Који стран језик још говорите 2
— Немачки, а говорим и грчки и јерменски.
— Шест језика... Ви сте полиглот.
Она се насмеја.
— И велики патриот, како чујем.
— Ја волим своју земљу.
— И члан сте Отоманског Комитета Јединства и Напрешка 2
— Не само члан, него сам и секретар и тумач; и сарађујем на њихном листу... на нашем, пошто сам и ја члан; и радим за стране новине; преводим из њих...
— Има ли у Комитету још много жена» Је ли из Комитета она што је за слободом црно носила>