Srpski književni glasnik

92 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Црно није ниједна носила. Ви знате да ми не носимо црно ни за умрлима; ми само завијамо у црно срце... А у Комитету је Зишан-ханум (већ двадесет година), и Мифтедет-ханум, њена кћи, па Емине-Семијеханум, па Мадам Нуритим-беј, па Самије-ханум, па Сенијеханум, и још неке. Биле смо растурене, па смо се пре три године организовале. Емине-Семије-ханум је била у Серезу, Самије-ханум је и сад у Скопљу... с мужевима, они су тамо у служби... Све смо Цариграђанке.

-— А шта вам је ово на клавируг питах и устадох да загледам: на пољу белом (боја револуције им) украшено као везом црвеним крупним турским словима (ово је уоквирено златним оквиром).

— То ми је захвалница за рад, рече скромно.

— А слика овог младића више захвалнице2

— Меџид-ефендија, син Абдул-Азисов.. Њега желимо за султана.

— Где сте држали седнице2

— Овде, у мојој кући, с људима; њима смо помагале, радиле смо тамо где они нису могли, да нам Држава добије Устав, Отаџбина Слободу. Зато што су у мојој кући биле седнице, нисам држала слушкињу, да нас не шпијунира, не изда. Од шпијуна и издајица зазирали смо на сваком кораку; а њих је било много. Па још сам сама, а имам децу.

У собу уђоше две девојчице, лепе као луткице, у ампирићима, с тракама у коси.

— То су моје кћери, Мадам.

— Које сами васпитавате...

— Учим их... обе говоре енглески и свирају у пијано. Ја сам не само мајка, но и учитељица, јер нећу да држим гувернанту. У нас су гувернанте обично Францускиње; али највише, на жалост... Јер што је у Француској било добро, то није хтело оставити своју просвећену и слободну земљу, па доћи овамо где је био мрак и владао деспотизам, где се није смела ни изустити слобода. Највише такве дођу, и за несрећу пуне нашој жен-