Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да развијемо лице, него да развијемо дух, да га ослободимо и да му дамо полета. Наш дух је био у ланцима.

Ја се сетих шта сам видела у једном њихном излогу. Велика лутка представља Турску оковану у ланце, а њој пришла друга велика лутка, официр — па јој скида оков, те ланце.

— Имате ли, Ханум, књижевних листова 2

— Имали смо један женски, на коме су сарађивале кћери Џевдет-пашине, Фатма-Алије и Емине-Семије, па Фатма-Фахреназа... и ја сам радила. Али тиранка Цензура брисала нам је негде реч, негде реченицу, негде читав став. Понекад, ја нисам могла познати своје рођено дело: осакаћено, нагрђено.

— Ммате ли, Ханум, женских друштава»

Она уздахну и рече:

— Немамо. Није се ни смело ни могло радити. Сад се договарамо... Имаћемо, Мадам, хумана женска друштва, само док се мало приберемо... Ова изненадна радост збунила нас, опила нас, како ли да кажем. Ми можемо да радимо, то смо доказале. Ми хоћемо да радимо · на добро и напредак наше земље.

— А јесте ли ви феминискиња 2

— У нас има њих доста... М ја сам по мало, али не као Американке.

— И ви се, турске жене, искрено радујете Уставу, Слободи, и ако је у вашем друштву, по харемима све остало по старомг

— Радујемо се заиста искрено, прво као мајке мушке деце, па као жене, па као кћери и сестре. Наши синови, мужеви, оцеви и браћа за једну слободоумну реч били су затварани, прогањани, умирали су у прогонству, у жељи и болу за својим најмилијим. Моја старија девојчица, којој је сад осма година, чује ово дана „слобода, слобода“; и не знајући појам те речи, молила ме да јој га објасним. Ја сам јој објашњавала; њена детиња памет овако је разумела: „Мајчице, ја знам шта је то: ми се више нећсмо бојати да ће наш добри отац бити затворен“.