Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни Гласник. — А то можете оставити, — рече, показујући на свеску. Она и сестра приђоше Ажогиној и тренут-два шаптаху с њом, погледајући на мене. Саветоваху се о нечем.

-— Доиста, — рече Ажогина тихо, прилазећи ми и оштро гледајући у лице: — доиста, ако вас то одвраћа од озбиљних послова, — извуче ми свеску из руку: —

онда можете предати некоме другом. Не узнемирујте се, драги пријатељу, идите с Богом.

Опростим се с њом и изађем збуњен. Силазећи низ степенице, видех како одлазе сестра и Ањута Благово; живо су разговарале о нечем, ваљда о мом ступању на железничку пругу, и журиле су се. Сестра раније никад није била на репетицијама, и сад ју је, вероватно, мучила савест, и бојала се, да отац не дозна, како је без његове дозволе била код Ажогиних.

Отидем Должикову другог дана, око један час. Лакеј ме проведе у врло лепу собу, која је инжењеру била гостинска соба и, у исти мах, кабинет за рад. Ту је све било меко, лепо и за тако ненавикнутог човека, као што сам ја, чак чудновато. Скупоцене простирке, огромне наслоњаче, бронза, слике, златни и плишани рамови; на фотографијама, разбацаним по зидовима, налазе се врло лепе жене, паметна, дивна лица, слободне позе; из гостинске собе воде врата право у врт, на балкон, види се јоргован, види се сто, постављен за ручак, много боца, букет ружа, мирише пролеће и скупе цигаре, мирише срећа — и све, изгледа, очевидно хоће да каже, да је, ето, живео човек, потрудио се и достигао, најзад, срећу, која је могућа на земљи. За писаћим столом седела је инжињерова кћи па читала новине.

— Ви оцу» — запита она. — Он се тушира, сад ће доћи. Седите дотле, молим вас. Седох.

— А ви, чини ми се, станујете преко пута нас» запита она, опет, после неког ћутања.

— Да.