Srpski književni glasnik
;
Мој живот. ок | 101
—- ја од досаде сваки дан гледам кроз прозор, већ ви ћете извинити, — настави она, гледајући у новине: и често видим вас и вашу сестру. Она има тако добар прибран израз лица.
Уђе Должиков. Брисао је убрусом врат.
— Папа, топчеиг Полозњев, — рече кћи.
— Да, да, говорио ми је Благово, — живо ми се он окрете, не пружајући ми руку. —- Него, слушајте, шта вам ја могу дати2 Каква ја места имам2 Чудни сте ви људи, господо! — настави он јако и таквим тоном, као да ме укорева. — Долазите ми вас двадесет на дан,
'уобразили људи, да ја имам департман! Ја имам линију, господо, имам робијашке радове; мени су нужни механичари, бравари, копачи, столари, дрводеље, а међутим ви сви можете само да седите и да пишете, више ништа! Сви сте ви писари!
И од њега замириса на мене она срећа, која и од његових простирака и наслоњача. Пун, здрав, румених образа, широких груди, умивен, у цицаној кошуљи иу шароварима, као порцелански кочијаш у играчкама. Имао је округлу, кудраву браду — и ни једне седе власи, нос кукаст, а очи тамне, јасне, невине.
— Шта ви умете да радитег — настави он. Ништа не умете! Ја сам инжењер, ја сам обезбеђен човек, али, пре но што су ми дали пругу, ја сам дуго радио тешке послове, и био сам машиниста, две године радио сам у Белгији, као прост подмазивач. Расудите сами, драги мој, какав вам могу дати2
— Сасвим; тако је то... — промрмљах веома смућен, не подносећи његове јасне, невине очи.
— Бар, умете ли руковати апаратомг — запита, промислив се.
— Да, ја сам служио у телеграфу. — Хм... Но, после ћемо видети. —- А ви, међу тим,
__ идите у Дубечњу. Тамо ми већ један седи, али ужасно ђубре.
— А у чему ће бити моја дужност 2