Srpski književni glasnik

~~~

Џ 7“

ИВ МИ пау У

“АНЕ

102 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— То ћемо видети после. Ви, међу тим, идите, ја ћу наредити. Само, молим вас, код мене се не сме пијанчити, нити ме узнемиравати каквим молбама. Истераћу.

Оде од мене и главом ми чак није климнуо. Поклоним се њему и његовој кћери, која је читала новине, и изиђем. На души ми је било толико тешко, да нисам могао изговорити ни речи, кад је сестра стала питати, како ме је примио инжењер.

Да идем у Дубечњу, устадох рано ујутру, с изласком сунца. У нашој Великој Племићској улици није било ни живе душе, сви су још спавали. и моји су кораци одјекивали усамљено и глухо. Тополе покривене росом, испуњавале су ваздух нежним мирисом. Волео сам своју родну варош. Мзгледала ми је тако лепа и топла! Волео сам ово зеленило, тиха сунчана јутра, брујање наших звона; али људе, с којима сам живео у овој вароши, беху ми несносни, туђи и некад чак одвратни. Нисам их ни волео ни разумевао.

Ја нисам могао разумети, за што и од чега живе свих ових шездесет и пет хиљада људи. Знао сам, да Кимра: живи од чизама, да Тула прави самоваре и оружје, да је Одеса варош са пристаништем, али шта је наша варош и шта она прави — нисам знао. Велика Племићска и још две улице живеле су од готовог капитала и од плате, што је примају чиновници с благајне; али од чега је живело осталих осам улица, које су ишле упоредо око три врсте и ишчезавале иза брега, — то је за мене увек била нерешљива загонетка. А како су живели, ти људи, срамота је казати! Ни парка, ни позоришта, ни уређеног оркестра; у варошку су и клупску библиотеку ишли само дечаци Јевреји, те су журнали и нове књиге месецима лежали нерасечени; богаташи и интелигентни људи спавали су у загушљивим, тесним собама, на дрвеним креветима пуним стеницама, децу су држали у одвратно прљавим просторијама, тако званим дечјим собама, а слуге,

+ Варош на Волги, средиште реона у ком ради преко 16.000 чизмара.