Srpski književni glasnik
а
ПЕСМЕ У ПРОЗИ.
НАДА.
Наслсњена на једну подсечену врбу, упрла је своје тамне очи рибарева жена у мирне и бескрајне воде. Она усамљена очекује свога мужа који се тако отиснуо давно.
Врбе се нагле води да се огледају и кидају жуто лишће, као жена прве седе власи. Хоризонт се скупља, повлачи, уступа пред навалом ноћи. Небо је отворило многобројне очи које се блистају и сјаје.
Наслоњена на једну подсечену врбу упрла је своје тамне очи рибарева жена у мирне и бескрајне воде. Она усамљена очекује свога мужа који се тако отиснуо давно.
Небо је окренуло своје многобројне очи. Боје се одвајају, рашчишћене од мрачног пепела. Дан је издигнуо небо, и видик се опустио. Покропљене врбе пробудиле се и дремљиво шуморе.
Наслоњена на једну подсечену врбу упрла је своје тамне очи рибарева жена у мирне и бескрајне воде. На трепавицама блиста јој се роса. Она усамљена очекује свога мужа који се тако отиснуо давно.
СЕЋАЊЕ. Ја радо идем у један храм, који као да је пуштен са небеса, око кога круже облаци шума. Тај храм, напуштен тако давно, превучен је многим пепелом времена, и нико не иде у њега. Четири бора, као вековни стражари, чувају га, и ћуте, као да ослушкују.