Srpski književni glasnik

ди а је

КА

РАДОВИ

~ „о

УУ

“" УР

Р'_ ;:

О а РА А Ћ » . 3

+ 15:

пе

ПИ ПАРИ НЕ 4

ИЕ аду пође У

ма ДРВАР ДУ ва а а "а у 3

Ро Ени

106 Српски Књижевни ГЛАСНИК. Унутра, у храму, вечерњи дах се разлио за сва времена. Угашена кандила пред иконама, које се једва на-

зиру и виде, покривена су прахом који је постао таман и велики.

Само пред ликом светитељке једне виси зелено кандило које вечито гори и које тако озарава лепо бледу главу ове насликане жене.

Кад год идем у овај храм ја сам пред иконом ове лепе жене која ме увек тако благо гледа. Ја јој шаљем дуге молитве које чудно одјекују по овој вечерњој тмини.

И тада, увек, као благослов, са старог звоника забруји звоно које удара и куца као моје срце.

ЖИВОТ.

Затворили су ме у најтежу тамницу, као последњег роба. Из прљавих, дебелих зидова пишти вода, и, као сузе, спушта се на мало сламе што су ми дали као постељу. Кроз гвоздену решетку на прозору једва се пробијају и просејавају снопови зракова који нечујно увиру у таму. По тамним угловима расула се паучина, и бледа киша туге просула се по целоме простору. Целу тамницу огрнула је нека тешка боја која гуши, умара, трује,

Пришао сам клонуо вратима, да их отворим. Закључана нису се помицала. Лупао сам, викао, али се врата нису отварала.

Попео сам се на прозор, и, кроз решетку, тражио да ме пусте, да изиђем, да одем далеко одавде, где је све гробно и тамно.

На пољу је било тако лепо, тако свеже. Дан је давно отпустио звезде које се повукле у плаве одаје да отпочину дневни сан. Сунчев дах загрејао земљу која се, као скоро утуљено згариште, дими и пуши. Кукурузне шуме повијају се и шуморе. По небеском плаветнилу расули се облачни жбунови који, као бледе сенке, лагано умиру.

Ја сам био жудан овог топлог сунца, ове бескрајне слободе која никад не умире, никад не престаје. |