Srpski književni glasnik

24 Српски Књижевни Гласник. — архитекта! Сви су Полозњеви чували тај свети огањ за то, да га ти угасиш!

— Треба бити правичан, рекох ја. — Физички рад подносе милиони људи.

— Па нека их! Они ништа друго и не знају да раде! Физичким радом може да се занима свако, па и највећа будала и злочинац — тај је рад особина, по којој се распознаје роб и варварин, — међутим како је мало њих, којима је овај огањ пао у део!

Настављати овај разговор било је бескорисно. Отац је обожавао себе, и за њега је било убедљиво само оно, што је говорио он сам. А уз то сам знао врло добро, да се он није изражавао тако охоло о грубом раду само стога, што је хтео да одбрани свети огањ, него што се бојао да не ступим у раднике и да не дам повода свој вароши да о мени говори; а особито, сви су моји вршњаци давно већ свршили Универзитет и били на добром путу, син управника књиговодства Државне Банке био је већ колешки асесор, а ја, јединац, био сам нико и ништа! Настављати разговор било је бескорисно и непријатно, али сам ја једнако седео и слабо одговарао, надајући са, да ће ме, најзад, разумети. Та цело је питање било просто и јасно, и само се тицало начина, како да зарадим кору хлеба, али они ту простоту нису видели, већ су ми говорили, сладуњаво заокругљујући своје реченице, о Бородину, о светом огњу, о деди, заборављеном песнику, који је некад писао рђаве и неискрене стихове, грубо су ме називали празном главом и тупоглавцем. А како сам хтео да ме разумеју! Не обзирући се ни на што, оца и сестру волим, и у мени се од детињства укоренила навика да их питам за савет, укоренила се тако чврсто да ја једва кадгод ако се од ње ослободим; био ја прав или крив, ја се стално бојим да их не наљутим, бојим се, да мом оцу тек наједаред не поцрвени његов мршави врат и да га не удари капља.

— Седети у загушљивој соби, — проговорих ја: преписивати, такмичити се машином за писање, за човека