Srpski književni glasnik

Мој живот. Об

мојих година стидно је и срамно. Може ли ту бити речи о светом огњу !

— Ипак је то умни рад, — рече отац. — Али доста, прекинимо овај разговор, и у сваком случају, у напред ти кажем: ако не ступиш опет у службу и учиниш по својим презреним“ склоностима, онда ћемо те ја и моја кћи лишити своје љубави. Лишићу те наследства — кунем ти се истинитим Богом!

Сасвим искрено, да бих показао сву чистоту побуда, којима сам се хтео руководити у целом свом животу, ја рекох :

— Питање о наследству нема за мене важности. Унапред се одричем свега.

Од некуд, сасвим изненада за мене, ове речи веома увредише оца. Он сав поцрвене.

—- Да се ниси усудио тако са мном да говориш,

глупаче ! — викну танким, пискавим гласом: — Неваљалче! — И брзо и вешто, вичним покретом удари ме по образу једном и други пут. — Ти си се стао заборављати !

У детињству сам, кад би ме отац био, морао стајати право, руку опружених низ швове, и гледати му у лице. И сад, кад ме је био, сасвим се изгубих и, као да је мојс детињство једнако још трајало, исправих се да му гледам право у очи. Отац ми је био стар и врло мршав, али су, по свој прилици, његове танке мишице биле јаке, као кајиши, јер су ме његови ударци веома болели. |

Измакох се.натраг у предсобље, и онде он дохвати свој кишобран и неколико ме пута удари по глави и по плећима; у тај мах сестра отвори врата из гостинске собе да види, каква је то ларма, али се одмах окрете са изразом ужаса и жалости, не рекавши у моју одбрану ни речи.

Намера моја, да се не враћам у канцеларију, већ да почнем нов радни живот, била је у мени непоколебљива. ЧОстајало је само да изберем врсту занимања — и то ми