Srpski književni glasnik

Ми у У =, ..

(а у

Мој живот. | 27

младо зеленило с преливима, мирис јоргована, зујање гундеља, тишина, топло — како је све то ново и како необично, ма да се пролеће понавља сваке године! Стајао сам крај баштенских вратанаца и посматрао шетаче. С већином сам од њих растао и некад смо се заједно играли, али сад би их моја близина могла збунити, јер сам био одевен бедно, не по моди, и због мојих врло уских панталона и великих, незграпних ципела, говорило се, да "сам увео у танке ните. А уз то сам у вароши имао рђаву репутацију зато, што нисам имао друштвени положај и што сам често играо билијара по јевтиним крчмама, и још зато можда, што су ме, без икаквог повода од моје стране, водили два пут жандармском официру.

У великој кући преко пута, код инжењера Должикова, свираху на клавиру. Поче се смркавати, и на небу затрепташе звезде. Ево, одговарајући на поздраве, полако прође отац у:старом цилиндру са широким ободом превијеним на горе, под руку са сестром.

— Погледај! — говорио је сестри, показујући на небо оним истим амбрелом, којим ме је малопре тукао, — Погледај на небо! Звезде, па и најмање, —- све су то светови! Како је ништаван човек према васиони!

И говорио је ово таквим тоном, као да му је изванредно мило и пријатно, што је тако ништаван. Да неспособна човека! На жалост, он је код нас био једини архитект, и за последњих 15—20 година, колико се ја сећам, у вароши није била саграђена ниједна ваљана кућа. Кад би му наручили план, онда би обично цртао "најпре дворницу и гостинску собу; као што су некад институтке могле играти само од пећи, тако је и његова уметничка идеја могла постати и развијати се само од дворнице и гостинске собе. Уз њих би доцртао трпезарију, дечју собу, кабинет, састављајући собе вратима, и после би се све оне-неизбежно показале пролазне, и у свакој би била по двоја, чак по троја излишна врата. По свој прилици идеја му је била нејасна, до крајности збркана, куса; сваки пут, као осећајући, да нешто недо-