Srpski književni glasnik

РАЗВИЋЕ и РЕНЕСАНС. от

зна пример, да изложите без предрасуда утицају Валхале у Регенсбургу, са њеном жалосном унутрашњом празноћом _— упркос свему литерарном украсу — па затим ступите у једну готску цркву, макар то не била саборна црква у Келну, и ви ћете доживети разлику између вештачке 'и живе уметности, да то никад нећете заборавити.

И на овоме пољу заслуга је нашега доба, што смо се ослободили својевољног ропства — најгорег од свију античком идеалу. Својим силним напретцима, техника је помоћу својих нових градива, нарочито гвожђа и стакла, створила сасвим нове захтеве и могућности ; она је умела да оствари у својим грађевинама, без обзира на историјски, свој стил: сетимо се на пример без предрасуда _дивота неке модерне жељезничке станице. То исто начело стила продире свуда и у приватне грађевине, у сва_кидашње предмете за употребу, у све облике нашег спољашњег живота. Што дуги векови нису. могли постићи, то је успело наше доба да оствари: нарочит говор облика, који даје нашем животу облик уметнички, то јест који крепи наша осећања.

Што је напред речено о античком узору уопште, то важи наравно у истој мери о сва«ом историјском стилу. Наопаким васпитањем заслужени смисао према уметности у данашњег образованог филистра не зна ни дан-дањи за већу похвалу, него кад вели: „пун стил,“ чиме он мисли на мање више успело потраживање неком прошлом или страном узору, било да је то старонемачки, _или јапански, или енглески. Ови јадни људи не знају више, шта им се непосредно допада, и морају се стога држати неког историјског или етнографског угледа, да би имали какав било ослонац. Они нису никад долазили или се не усуђују поверовати: да је уметност ради тога, да јој се радујемо, и то целом лествицом угодних осећања, од најозбиљнијег одушевљења до најлуђе шале, да уметност стога нема другог критерија, већ којом јачином може да нас се косне. М стога их морамо оставити при том старинском, преживелом схватању умет-