Srpski književni glasnik

РАЗВИЋЕ и РЕНЕСАНС. 39

'

којој су први пут представљене сунчане сенке на мркој подини букове шуме веома изразито. Непосвећени посматрачи видели су само учин; уметнички другови пак ускоро су утврдили на чему се заснива овај учин, и стога се идућих година могле виђати небројене одличне слике са сунчаним сенкама у буковим шумама. Слично се дешава вазда, и кад пада у очи, онда се то назива нарочитом школом или правцем у уметности.

Да се запитамо сада, како се понашала наука према оном наглом продирању антике у мисаони круг северних народа» На то се може одговорити: да је наука имала снажнији и прибранији организам, јер се у њој не може познати паралелни ток са ренесансом уметности. Уобичајено поређење полета обеју области у ХУ столећт не одговара никако стварним одношајима. Јер млада наука је успела да се одржи у својим стеченим стазама и да успешно одбија захтеве антике у многим правцима. То је било у првоме реду стога, што ти утицаји нису дошли · тако изненада као у уметности. Напротив, остатци грчке и римске књижевности провлачили су се кроза цео Средњи Век, и кад се у оно доба поче јављати нов дух, тада је он имао пред собом познатога, донекле посусталог противника. У Галилејевим „Разговорима,“ пометени Симплиције јавља се као представник Аристотелове физике, како се она тада поимала, и борба „нове науке“ била је свесно управљена противу тврђаве класичких предања.

Али ова не беше тада свестрано освојена. Кад се сетимо, на пример, да је геометрија све до почетка Деветнаестога Века била научно веома запарложена, докле се, међутим, анализа беше силно развила, нарочито Лајбницем и Њутном, онда се ласно могу познати наведени утицаји. У геометрији представљаше Евклид опширан узор, докле о анализи немађаху ни Грци ни Римљани никаква појма. Зато беше развиће ове последње слободно, докле је она прва спречавана у развићу својим античким узором. То је веома поучан пример о античком утицању, који се тиче двеју веома блиских наука, од којих је једна,