Srpski književni glasnik

40 Српски Књижевни Гласник. геометрија, имала, у почетку утакмице, голем мегдан. Нигде се не истиче толико јасно: да су развиће и Ренесанс две посве супрошне појиве.

Ова излагања не траже да буду примљена као посве нова, јер морам признати да ми није сасвим у памети, шта је у њима мој сопствени рад, а шта присећање из заборављених извора. Стога не полажем толико права на ауторство у овим мислима, колико ми је стало до тога, да читаоце убедим о стварној тачности ових разматрања. Нарочито ће се овом приликом сетити сваки познавалац Ничеов на његова „Несувремена посматрања“, где се млади мислилац жалио на историзам, који је непријатељски расположен према животу. Овде се први пут буни његово самостално расуђивање противу традиционог поштовања старине. Ниче беше поникао из класичне филогије, и стога је поучно, како се овде први пут препао од своје филолошке божанствености. „Има један ступањ преживања, историског смисла, при којем се све што је живо оштети, па и пропада, било да је то човек, народ или култура“. Ну мало даље опет се испољава филолог, јер Ниче се жали „како су историски радници неправедни према ономе, што иза њих лежи, како познају само једно право, право онога што треба сада да буде“. Неправедни према прошлости! Па да се запитамо баш: какво право има заиста прошлост! Какво би право она уопште могла имати2г Њена свеколика вредност и тражбина састоји се у томе, што је из ње постала садашњост. Но, у колико се погодбе нашега живота непрекидно мењају, у толико је не само наше право, него и важна дужност, да најбрже и најтемељније отклонимо оне погледе, који више не одговарају новим условима опстанка. Ипак се иу Ничеа помаља на другом месту, у поглављу о омладини, нови правац мишљења. „Трагајући за опасностима историјскога правца, ми смо били највећма изложени свима овим опасностима; и ми сами носимо трагове пажња, које су спопале човека новијега доба услед превелике мере историског смисла, и сама ова расправа