Srpski književni glasnik

УРАН о а ИУ Зе рт а "и => .

"УК Паза ла аи ва ле

+

УМ И о Љ

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 5 47

популарност и љубав народну.' А најприродније је, да су се све те пјесме и сва традиција с правим, условним елементима, с истином, развили у тим крајевима, гдје је Марко живио и рздио, и да се одатле ширила даље генералишући се. Марко је, у неколико, сличан Роланду, том идеалу хришћанског витеза на Западу, који и бије Сарацене и иде у бој, да помаже њихову војску. Народ његова краја појимао је му је ситуацију и налазио и оправдања за њ.

Управо то, што је Марко и ако турска удворица био ипак српска узданица, што је у свакој прилици штитио своје људе, и учинило је, да је Марко сматран од народа, као типични бранилац његов, његово уздање. То је, природно, давало довољно разлога, да се лични култ његов све више диже, да му се придају сви атрибути, које може имати један јунак народни. И управо то, лични нимбус, њега као бранитеља и заштитника, као представника свих оних идеја и жеља народних, давао му је услова,

1 П. С. Срећковић ваписао је у „Споменику“ С.К. А. ХХХУЈ. „Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку“. Какве је куриозне закључке он правио, нека покаже овај примјер. Из пјесме о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији он изводи: а) да Муса није Турчин, него Хришћанин, 6.) да је он служио цара турскога, в.) да Краљевић Марко није имао шта јести п да је био у заточењу, г.) да

_ није наследио краљевину, д.) да је бпо у животу „рђавоме“ пода је

био мегданџија и за цара дегио мегдане, што ће рећи, да је био у служби султановој, е.) да је друга властела бопла незадовољна, што је Марко Краљевић био у службн султанској, (стр. 32.). А Муса то је Млса, муж кнез Лазареве сестре Драгиње, који послије погибије хтједе узети Скопље (јер је Лазар заузео све градове на Косову) и у Клисури ниже Качаника, Марко га дочека и „захте, да му се Муса уклони с пута (на царство) пили да му се поклони, т. ј. или да га вризна за свог господара“. (Стр. 34.). Споменимо, да је Г. Јован Томић ушао у траг личностима Мусе и Ђеме Брђанина, п да ћемо на скоро имати изнесене, по једном новом и срећном методу, студије његове у том питању. Како је пи Јован Рајић рђаво схватио традицију о Марку види се из ових ријечи: „А ако се узме за истину, што се о њему пева у простим песмама, наћемо га, да је био продрзљив насилник и подла пијаница, осим других бестидности“. (Панчевачко издање Браће Јовановића: „Мрњавчевићи и Грбљановићи“ Т. стр. 11.