Srpski književni glasnik

48 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да буде схваћен као инкарнација националног јунака, да се у њему, оличеном идеалу јунака, изразе све оне латентне струје једног народа, који тешко пати и који се нада. Његово име, које се за живота његова проносило од уста до уста са хвалом ради пожртвованости и прегнућа, преживело га је. А иза његове смрти, не нађе се јунак у оним крајевима, који би га достојно наслиједио, и с тога се та слава није дала засјенити којом новом. Марково се добро име и иза његове смрти спомињало с болом, што је нестало носиоца његова и с надом, да ће такав доћи. Марко је тако спомињан у свакој прилици, где је Србину било тешко и гдје се узалуд обртао да нађе кога, који да га пожали, па колико и да помогне.

Он је јунак, који долази у свакој прилици, у свима крајевима и у свако доба. Иде у Млетке, у земљу Мађарску, у Бугарској се жени, у Арапској војује, по Приморју ломи винограде Љутице Богдана, рођен је у Скадру, робује у Сарајеву, а умеће се по Мостару. У исто доба другује с Милошем Обилићем, иде у сватове Сибињанин Јанку и од некуда долази и са скадарским везиром Махмутом. Ове анахронистичке погрешке сретамо и у другим народним пјесмама, оне су им обичне и карактеристичне и објашњују се преносом, миграцијама. Исправљати их, као што чине Г.Г. Стојан Новаковић и Тихомир Остојић значило би одузимати данас један од најкарактеристичних момената народне традиције и прерађивати народне пјесме, што није ни од потребе, нити од користи. Особито нема

смисла исправљати једне, а постављати таке исте неи- р

справљене и правити на тај начин једну још већу пометњу пометених појмова. Или, што је чинио један од исправљача, изоставити у пјесми о косовском боју име Херцега Стјепана, што није био у косовској битци, а ипак оставити име краља Вукашина !

О смрти Марка Краљевића прича се у народу необично много. Народна пјесма до душе вели: