Srpski književni glasnik

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 44

тебе нитко Шарца отет неће, нит ти можеш умријети Марко, од јунака ни од оштре сабље, од топуза ни од бојна копља, ти с не бојиш на земљи јунака; већ ћеш болан, умријети Марко, ја од Бога од старог крвника.

а то се и видило. Он је добијао по седамдесет рана, у једној му је рани једном било три мушке педи, па он ипак не умрије од тога. Он, у опште, прича народ није ни умро. „Једни веле, — каже Вук! — да га је негдје у селу Ровинама убио некакав Каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други казују да му се у таковоме боју заглибио Шарац у некакој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; у крајини Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такоме боју толико људи изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!“ На то се Бог смиловао и некакијем чуднијем начнном пренио и њега и Шарца у некакву пећину, у којој и сад обојица живе: он заборавивши своју сабљу под греду или је ударивши у камен легао те заспао, па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена испадне, овда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видео пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина онака као што се приповједа) пробио из ње сам себи длан, па онда река: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега ју-

нака“. И у збирци браће Миладиноваца вели се, да је

1 Живот и обичаји народа српскога. Бећ 1867. стр 241. 4