Srpski književni glasnik

52 Српски Књижевни Гласник. научних разлога и стручних примједаба говори како ће ту диобу изводити дипломати и стратези, без обзира на чијој је страни правда. То знамо сви, чак и они најнеинтелигентнији репортери политичких новина, и то нам тек није требао да казује један университетски професор, који пише стручан компендиј за странце и за нас. Колико он и при томе има тачно познавање показује му најбоље она невјероватна тврдња да су Срби религиозно-социјално искључиви! (уесеп :ћгег гећо105-5о2ајеп ЕхКизтуна).

Али оно, што у првом реду чини ову књигу на много мјеста недовољно научном, то је оскудица добре логичне везе и једна чудновата брзина у закључивањима. Ево примјера за то:

„»Бискуп Хрватске“ није с почетка имао стално сједиште, него је ишао са својим кнезовима и краљевима, чији је тајник (Капдег) био; према крају деветог стољећа налазимо у овом својству бискупа нинског, а средином 11. стољећа бискупа книнског. Али већина бискупа налазила се увијек у романским приморским градовима, и надбискупску власт над свом Далмацијом и Хрватском („све до обале Дунава“) захтијеваше већ око 852 спљетска црква, која је средином седмог стољећа нашла своје средиште као насљедница Салоне у некадашњем Јупитеровом храму. Из тог одношаја постају појмљиве жестоке борбе за славенску литургију у 19. и 11. стољећу“. (Страна 82).

Ја не мислим, да је то добро и тачно. Из тог одношаја не постаје то појмљиво, него из разлога много дубљих и много замашнијих. Исто је тако мало тачна тврдња, да је словенски црквени језик био „заштитни зид устајалости и назадка, у заједници са православном црквом“, (стр. 45.); то је, у опште, једна од таквих тврдња, изговорених том аподиктичношћу, које писцу директно одузимају право на дискусију. Не мора човјек бити ни мало клерикалан, па у овом питању бити одлучно другог мишљења : јер разлози због којих су југословенски православни народи заостали у општој и књижевној култури