Srpski književni glasnik

726 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Поштовани ГОСПОДИНЕ, ....Што се мене тиче, и ја и жена, и моје седморо

деце, сви осећамо према вама дубоко. поштовање и бла-

годарност и кад год вас споменемо мислимо увек на вас као на правог добротвора. Јер моја деца знају шта сте ви учинили њиховом оцу, а они су васпитани у страху Божјем, знају шта приличи лепо васпитаној деци, па воле свога оца и заједно с њиме осећају захвалност.

Јер ми, родитељи, баш чинимо својој деци, ако нико не чини. МИ кад помислите само, родиш га, негујеш, храниш, трошиш на њега новац, а он ти после одеу свет, троши, живи за себе, опет троши и никакве вајде не видиш после од њега. Изгубило се оно поштовање старијих што га је некад било, покварио се некако свет, све је подивљало, изопачило све, сваки вуче себи, на своју страну.. Ех, господине..

Кад сам ја био млад... друкчије је било кад сам ја био млад.

Мој покојни отац, Бог да му душу прости... Али ја не жалим дати за децу. Нека им је алал! Та ако нећу њима, коме ћу. Ја сам их родио.

„Сви вас поштују у мојој породици, мој најмлађи, који сад лежи од шарлаха (ах, добри мој господине, ви не знате какве су то бриге та деца) кад год се моли Богу, увек додаје и ваше име, желећи у својим топлим, детињским молитвама да вас Свемогући дуго поживи, на корист наше напаћене и ојађене земље.

А можда му је жена то рекла, она вас је некад, каже, добро познавала, и по кат кад, кад тако говоримо:

=— Ћирићу (она ме, знате, увек зове презименом; никако не могу од тог да је одучим), ћирићу каже она, како то да си ти тако имућан, богат, а, кажеш, има и вреднијих и бољих од тебе, па сиротују и не могу ни крај с крајем да саставе 2

— Е, жено, кажем јој ја, тако је ваљда била воља Божја, нека слављено буде име његово во вјеки вјеков. А што теби да да, а бољем да не да. — Е, жено, недокучни

% ~

4

= :

“

у

РЕД