Srpski književni glasnik

54 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

порисана у цариградској патријаршији и да иступ из ње значи и иступ из црквене заједнице православне2 И ја мислим, са Сиркуом, да је покрет за реформу превода и рукописа наших потекао из Свете Горе, и да је Еутимије добио тамо први подстицај за тај рад. Г. Мурко тај генитални моменат читаве акције прелази врло површно, не улазећи ни мало у његова питања. Не на крају ХП столећа да стара књижевност добија ново средиште у Србији, него ка почетку ХШ столећа, и то не у Србији, него у Светој Гори, у Хилендару. Г. Мурко тврди, да је 1217 папски легат крунисао Стевана Првовјенчаног; у нас међу тим, зна се, да је то учинио Св. Саво. Пошто се закалуђерио Стеван Првовенчани, Г. Мурко вели, да се тај обичај у династији Немањића понављао чешће: ја знам још само два случаја, од којих један (краљ Радослав) није извршен с добром вољом. Нетачно је, да су светогорски калуђери били нерасположени спрам Душана, напротив они су се и највише и најчешће обраћали њему, и он их је најобилатије помагао. Утицај његов у Св. Гори био је веома велик и патријарси су нарочитим забранама устајали тамо против Срба. Наивно је данас, послије студија и података, које је дао Бјелокуров, говорити, како је Ђуро Крижанић у Русији први проповиједао панславизам и за то (дашг!) послат у Сибир. Мисија Крижанићева имала је други циљ и његова судбина није судбина једног потпуно невиног и одушевљеног проповједника словенске мисли. Да споменемо да није овако несигуран факат (по некима, вели Г. Мурко), да је Филотејев манастир у Св. Гори био под Душановим и српским утицајем. Априла месеца 1346 дајући му једну хрисовуљу цар Душан вели за тај манастир: огВооше иоуђ тђе Ваоглеба5 џор. А Душанов епитет „Силни“ не значи дег 5тагке него дет Масћиое!

Има извјесних партија и момената, који су објашњени и изнесени недовољно јасно, непотпуно; у свему је Г. Мурко ишао за данашњом литературом (али нити потпуно, нити досљедно) и питања, која су дотле била обра-