Srpski književni glasnik

Мој живот. 287

гађало у Куриловки на грађевини; тамо су жене ноћу крале летве, цигле, плочице за пећи, гвожђе; кмет је с пандурима вршио код њих претрес кад пронађе, казни сваку по две рубље, па после попије новце од казне с целим селом.

Кад би Маша сазнала о том, с негодовањем би говорила доктору или мојој сестри:

— Какве су то животиње! То је ужас! ужас!

И ја сам не једном чуо, како она говори да јој је жао што је предузела да гради школу.

— Разумејте, убеђавао ју је доктор: — појмите, да ако зидате ову школу и у опште радите што добро, то није за сељаке, већ у име културе, у име будућности. И што су ти мужици гори, у толико више повода да се гради школа. Разумејте!

У његову се гласу, ипак, опажала неувереност, и мени се чинило, да он заједно с Машом мрзи сељаке.

Маша је често одлазила у воденицу и узимала собом сестру, и обе су, смејући се, говориле, да иду да виде Степана како је леп. Степан је, како се показало, био замишљен и неразговоран само с мушкима, а у женском се друштву држао неусиљено и говорио је без престанка. Једном, дошав на реку да се купам, ја сам и преко воље прислушкивао разговор. Маша и Клеопатра, обе у белим хаљинама, седеле су на обали под врбом, у широкој хладовини, а Степан је стајао крај њих, ставив руке на леђа, па је говорио:

— Зар су сељаци — људи! Нису људи, већ, опростите, зверови, шарлатани. Како живи сељак» Само једе и пије, да би мање трошио, и у кафани дере грло као луд, и не разговара с тобом људски, нема ти ни понашања, ни формалности, већ тако — простак! И он у нечистоћи, и жене у нечистоћи, и деца у нечистоћи, у чем је био, у том и легне, кромпир из шчија вади прстима, квас пије с буба-швабама, — па бар да одухне!

— То је беда! — утаче се сестра.