Srpski književni glasnik

740 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

вукло к њима. Већином су то били нервозни, раздражени, увређени људи; то су били људи са угушеном душом, са бедном маштом, са нејасним видом, све с истим те истим мислима о сивој земљи, о сивим данима, о црном хлебу, људи, који су се понашали подмукло, али су као птице, крили иза дрвета само главу, — који нису умели да рачунају. Они вам нису ишли да косе за двадесет рубаља, а ишли су за по ведрице ракије, и ако би за двадесет рубаља могли купити четири ведра. Одиста, било је и нечистоће, и пијанства, и глупости, и обмана, али се при свем том, ипак, осећало да се сељачки живот, у опште, оснива на некаквом чврстом, здравом корену. Ма каква незграпна животиња да изгледа сељак, идући за својим плугом, и ма како да се он опија ракијом, ипак, кад се он изближе и пажљиво посматра, осећа се да код њега има оно врло нужно и врло важно, чега нема, например, код Машеи код доктора, а наиме, он верује, да је на земљи главно — истина, и да је спас његов и целог народа само у истини, и зато више од свега воле справедљивост. Говорио сам својој жени, да она види мрљу на стаклу, али не види само стакло; она, у одговор је ћутала или певушила, као Степан: „у-лу-лу-лу“... Кад је та добра, умна жена бледела од негодовања и дрхтећим гласом говорила с доктором о пијанству и обманама, мене је доводила у недоумицу и поражавала њена заборавност. Како је могла да заборави, да њен отац, инжењер, такође пије, много пије, и да су новци, за које је купљена Дубечна, задобивени читавим низом дрских, бесавесних обмана> Како је могла то да заборави

. _ (Наставиће се) Антон Чехов.

(Превео с руског Синиша С. БуЂЕВАЦ).