Srpski književni glasnik

ПАЛАНЧАНКА.

Стара бела кућа, широко двориште. Одморен сам као после слатког санка. Самоће и мира моје срце иште,

То је опет моја идилска паланка.

И ти си још овде, другарице верна Мојих младих дана, са мном си одрасла, И сад, исто тако бојажљива, смерна. Да знаш како би ме подигла и спасла!

Гледам те румену, и здраву, и младу, Стидљиву и чедну, у вечитом раду; Девујеш и ћутиш, док те не удаду У истој улици, у истоме граду.

Болећива, тиха, невиности слико, Закопана твоја младост доцветава. Лепотом се твојом не окити нико,

Твоја мирна душа сном спокојним спава.

Да л ти младост коју успомену стечер Зар никада ниси осетила ништа, Чекајући зору и чежњиво вече,

У скривеном куту домаћег огњишта 2

О, ти, ретки цвете чистоте и стида, Твог се срца није наша пакост такла.