Srpski književni glasnik

ЕДНАКОСТ СВЕГА.

„Било је вече, позно вече. У соби нас је било четворо, ја и три радника. Даље: један стари пас, мрзовољан, пун неких рана, прави Јов; једна мачка, коју су сви волели; један зидни часовник, чије се клатно тешко клатило. Па онда: четири кревета на катове, као на лађама: искривљени, прљави, и, у помрчини, аветињскога изгледа; једна сандучара од тешких дасака, две клупе скрпљене из старих дасака, и једна гломазна пећ, која је, тамом спојена са клупама и сандучаром, правила неки чудан облик. На зиду, једно огледало, а до њега, о клин обешено, једно седло, с уздом, узенгијама и ашом, коме је помрчина дала облик полипа. .

Како је вече имало мање таме него соба, то се кроз прљави и једини прозор цедила у собу нека врста светлије фосфорасте таме.

Онај што је седео у углу, у пуној тами, слио се с њом, а личио на њу. Ближе пећи, онај други, нагнут зиду, с мачком у крилу, правио је с њом неки скоро извађени старински кип, још пун земље и прашине, који у предсобљу музеја чека. На сред собе према прозору, седео је трећи. Фосфорна тама споља падала му на један део лица и тела; у сукобу са густом тамом собљом, играјући с њом, фосфорисавала је његово лице.

Сви смо ћутали и осећали, с тамом и свим оно нас, душу нашу, душу ствари, „сузе ствари“, да је све једно, и да је једно све. Зидни часовник је, ударајући тик-так, предавао о вечности времена, које вечно пролази, косећи нас, и о Једнакости Свега пред њим.

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ,