Srpski književni glasnik

750 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

свијет за собом било да иду са свијетом. Смисао за слогу и за сложан рад врло је велики. За њих се вели, „да никад не бјеже од људи.“ Нијесу били први који су дизали устанке, али су у устанцима били храбри јунаци и мудре војсковође. Познати преставник типа оваких људи био је војвода Марко Миљанов, а од истакнутих књижевника Вук Караџић и Симо Матавуљ. Чини се да они превлађују у неким областима и то: у Шумадији, Црногорским Брдима, средњој и сјеверној Херцеговини, Боки и у Конавлима. Ово је тип најпопуларнијих људи међу динарским Србима.

Јужна Херцеговина са неким варошима (особито Мостаром) пуна је људи, чији је менталитет потпуно сличан с оним „Хером“ из народних приповиједака. То су обично врло живи, окретни људи, махом чини се“црње масти, већином ниска раста, „сваки им дамар игра“, „очи им мигоље ко да су на заитину“. То су сеоски гамени, у Мостару их зову лискама, по селима објешењацима (тј. способан да сврши на вјешалима), личинарима, а у Дубровнику лерима. Њих има мање или више у свима дијеловима Херцеговине. Увијек способни за шалу, исмијевање и оговарање, чине исти тип с оним, који ће се нашалити и на рачун Светог Владике, и који ће и поред мртваца шалу збијати. На великим зборовима лако их је познати, што се сваки час гласно церекају. Свакоме се „наругати“, наћи грешке и смијешне особине, изденути згодне и духовите надимке њихова је способност. То су они који налазе смијешне ствари у појединих људи, у разним обичајима, крајевима, братствима и вјерама. То су они који смишљају смијешне приче о сељацима сусједних области; кад они издјену име каквом чељадету, то му име остаје до гроба, а каткад прелази и на насљеднике. Они пародирају пјесме, опјевају отмице и сељачке туче. Као куриозитет за многе од њих прича се да нијесу никад у свом животу заплакали, нити се од чега постидјели. То су себични, нестални људи, који интригирају, оговарају, псују, пију и туку се. Нијесу осо-