Srpski književni glasnik

762 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

примеру својих претходника. Ако је погазио његове повластице, то је било зато што те повластице нису биле потанко одређене. Није му се могао никада приписати ниједан чин угњетавања који не би имао своје паралеле у летописима Тјудора. Ову тачку је обрадио Хјум, са уметношћу која је толико за осуду у једном историјском делу колико би била за дивљење на једној адвокатској говорници. Одговор је кратак, јасан, и одрешит. Чарлс је пристао на Прошњу Права. Он се одрекао насилничке моћи којом су се, кажу, служили његови претходници, и он се ње одрекао за паре. Он није никако смео после тога скорашњег власторучног разрешења да потражује своја застарела права.

Ови разлози су толико“ уочљиви да се може чинити излишно што се на њима задржавало. Али они који су приметили колико се догађаји тога времена рђаво представљају и рђаво разумевају, неће нас покудити што смо једноставно изложили случај. То је случај где је најједноставније излагање уједно и најјаче.

Непријатељи овог парламента, заиста, ретко бирају да пођу од крупнијих тачака тога питања. Они се задовољавају излажући неке злочине и махнитости које је неизбежно родила јавна узрујаност. Они оплакују незаслужни удес Страфорда. Они се ужасавају над безаконим насиљем војске. Они се смеју библијским именима проповедника. Фелдмаршали уцењиваху своје округе; војници се чашћаху пљачкајући оголеле сељаке; скоројевићи, обогаћени јавном отимачином, присвајаху гостопримна огњишта и наследствена стабла старога племства; дерани разбијаху прекрасне прозоре катедрама, квекери јахаху голи преко тргова; приврженици једне секте клицаху за краља Исуса; агитатори проповедаху са преврнуте буради о удесу Агага; и све то, како они веле, потекло је из Велике Буне.

Нека буде тако. Нама није стало да одговарамо што се тога тиче. Ове оптужбе, кад би оне и биле бескона: чно важније, неће изменити наше мишљење о једном до-