Srpski književni glasnik

802 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

или сломије ногу, ни каква кућа да изгори, ни неко да истуче жену, нити ма шта слично да се збије, догоди. А без таквог једног догађаја, ова мирна и блажена чељад, која нијесу научена нити да много мисле нити да лупају главу и које врло мало интересују догађаји из других махала, нијесу у стању никакав живљи разговор повести, нити га распрести на дуго и на широко. ИМ тада само што отпуштају димове, комешају раменима, зијевају, гледајући у небо и лијено рачунајући: је ли мјесец и мало већи од Хаџибегове велике тепсије, — која је свему комшилуку позната, јер се њоме, у ванредним приликама, сви служе као и својом, — да ли се звијезде због тога блистају што има на њима више злата, или драгога камења 2

По срећи њиховој, данашњи дан није баш прошао без једног крупњег догађаја и данас им је много лакше било забављати се. Ко зна може бити у којој другој махали то и не би био тако крупан догађај, може бити би остао и незапажен, заборављен; али овдје, гдје се у важније догађаје рачуна и кад чија кокош излеже пилиће, или кад чија мачка украде комад меса, догађај је био голем, страшан, нечувен управо и заслуживао је да се три дана узастопце о њему говори. Чак се није могло сачекати ни да се сви окупе, да се приберу сви, а о њему се почело говорити. Удовица Томана, још млада, једра, бујна и плаха жена, са очима пуним ватре, са зажареним образима и набреклим прсима на којима је танка кошуља готово почела пуцати, није никако могла допустити, да неко први проговори. Њој је довољно било кад је видела да су по својим клупама засјеле најближе комшије: мргодни Хаџи-Ибрахим, крмељиви Осман-ага, стари Ахмедага, мајстор Глиго, Иван Луцијин, са женама, и, нарочито, њезин комшија бакил Радован, — снажно, ст.сито момче, које тек недавно одслужило солдачију, па да одмах поведе разговор и да га поведе право и отворено, не увијајући и не околишећи ни мало.